Kao što sam jednom već napisao, renovacije ne završavaju nikada. Ovaj put zbog jednostavnog principa: stvari se kvare same od sebe.

Kad mi je Boris popravljao perilicu suđa, a ja mu asistirao, dugo nam je trebalo da uopće dijagnosticiramo problem. Nešto smo čeprkali, a u jednom trenutku sam mu rekao: probaj sad! – na što mi je on mudro odgovorio: joj Adriane, stvari se ne popravljaju same od sebe!

Prije dva tjedna ozbiljno me zabolio zub. Mislio sam: zubar će odmah vidjeti karijes. Nije ga vidio. Mislio sam: na rendgenu će se odmah vidjeti nešto. Ne vidi se. Kaže zubar: prema simptomima, zub je pokvaren, ali opet, ništa se ne vidi. Možda je upala od osmice, popij antibiotik, pričekaj, šteta je otvarati zdrav zub. A govorili su mi: zubi se ne popravljaju sami od sebe. Ipak mi je sada bolje. Ali govorili su mi: kad zub prestane boljeti, ne znači da je zub zdrav.

Stvari se ne popravljaju same od sebe. Ali se kvare, same od sebe. Sad na sistematskom pregledu, za razliku od svih prethodnih, doktorica čuje šum na srcu. Čuje ga i moj doktor, daje mi uputnicu za ultrazvuk. Kaže da nije baš hitno, pa ne idem privatno; termin sam dobio u srpnju. Iako me zanima što mi je, nekad se treba prepustiti. Kad se već pokvarilo samo od sebe, neću ni žuriti da ga popravim. Jasnog uzroka nema: doktori mi spominju covid, antivakseri cjepivo, a ja sam tužan. Imam jedno srce, nemam rezervno.

Danas mi je iz čista mira crknuo luster. Počeo sam tražiti uzrok, nije žarulja, možda je grlo; u svakom slučaju, nastavit ću neki drugi dan. Ne moram danas, ali poslije moram, jer stvari se ne popravljaju same od sebe. Sad neka stoji tako. Renovacija ionako ne završava. Riječima Anthonyja de Mella: zatvori oči i zamisli sebe i svako živo biće bačeno s vrha provalije. Svaki put kad se uhvatiš za nešto kako bi spriječio pad, shvati da i to pada.